Usamljeni mladić

Možete me zvati Ikac. Neki me zovu Ika, drugi punim imenom, Ilija, ali meni se nekako najviše svidja kada me neko zove Ikac. Tako me je prvo prozvala moja najbolja drugarica Marina. 

Sada nešto više o meni. Imam 17 godina, ove godine, krajem septembra punim 18, a kao što naslov mog bloga kaže, osećam se pomalo usamljeno.

Do sada nikada nisam imao pravu vezu. Imao sam jednu, pa može da se kaže devojku, ali sa njom sam izašao samo 2-3 puta, jednom smo se poljubili i to je to. Bila je mladja od mene i mogla je da se vidi samo na 5 minuta pre treninga (trenira karate) mene je to iritiralo. Iako mi se devojka svidjala, nisam mogao da budem sa njom zbog toga. Uvek je nalazila neki izgovor, ne mogu moram da učim, roditelji ne smeju da znaju da imam dečka i slične stvari, tako da sam odustao od nje.

Posle toga pokušao sam sa nekoliko drugih devojaka, ali nije mi uspevalo, svaka od njih me je odbila, neka je imala dečka, drugoj se dopadao drugi momak, treća jednostavno nije htela. I šta ja sad da radim? Recite vi meni. Gugim nadu.

Počinjem da mislim da je problem u meni. Da sam ružan? Da smrdim? Da li je moguće da sam toliko odbojan drugim devojkama? Šta je toliko strašno i odbojno kod mene?

Takodje nisam baš neka društvena osoba. U školi imam nekoliko prijatelja, drugaricu Marinu, druga Nemanju...

Problem je u tome što je Marina iz susednog grada. Ne možemo da izlazimo u grad, da se družimo.

Nemanja? Kad smo bili mali stalno smo se družili, od kada smo krenuli u srednju školu počeo je da se udaljava. Ja nikada nisam voleo, da ih tako nazovem, grube muške šale i igre. Nikada se nisam pobio sa nekim, ne volim da psujem i da "podjebavam" druge. Jednostavno nisam takav, tako da se slabo družim sa muškarcima. Nemanja se sada druži sa njima mnogo više, mene lagano svi zaboravljaju.

Što se tiče ostalih dečaka u odeljenju, sve u svemu nisu tako loši, ali nekako ne osećam se uvek prijatno pored njih. Ponekad me pozovu da izadjem sa njima u grad, ali tada na scenu stupa sledeći problem, RODITELJI.

Ponašaju se prema meni veoma zaštitnički, kao da će neko da me ubije ako izadjem u grad, plaše se da me neko ne opljačka, ne napije, natera da uzmem drogu, jednostavno ne shvataju da ja mogu da pazim na sebe, guše me. I zbog njih uglavnom ne izlazim, a i ako se desi da izadjem jednom u 2-3 meseca, odmah su tu zvrckanja na svakih pet minuta. Gde si? S' kim si? Kad ćeš kući?....

Ne znam šta da radim.... My life sucks i know....